ŽIVOT I PROMENA

Život je interesantan, uzbudljiv i ima smisla upravo zahvaljujući promeni. Otud, promena je uvek više nego važna - ona je spasonosna. Promena je nerazdvojiva od života; ona je sama priroda života. Uz pomoć promene život može da teče negde, u suprotnom, bio bi žabokrečina.

Ono što skoro nikad ne uvidimo jeste da smo i mi sami deo promene u večnoj reci života. Zašto? Pa zbog naše privrženosti sopstvenom egu, ili slici koju smo stvorili o sebi. To je, izgleda, jedino što se ne menja na kugli zemaljskoj. I, naravno, tu nastaje problem: ne hvatamo korak sa neizbežnom prirodom života - promenom. Zato je pitanje kako da dovedemo sebe i svoj život u saglasnost sa promenom vitalno važno.

Većina nas, umesto da se uskladi sa tokom promene, radije nastoji da učini stvari stalnim, što je upravo pokušavanje nemogućeg. Umesto toga, budimo mudri i naučimo nekoliko osnovnih istina o životu. Zaboravimo iluzije ega koji grčevito nastoji da održi svoju poziciju kontrolora, ako mislimo negde stvarno da stignemo u životu. Verujmo i otvorimo se prema onome što nam promena donosi. Izrazimo mu dobrodošlicu. I onda, gde će nam biti kraj?!
Evo nekih fundamentalnih načela koja objašnjavaju konačnu tajnu života. Onaj ko uzme u obzir ove istinske principe ne samo što sebi više neće stvarati nepotrebne probleme i patnju već će postati istinski umetnik življenja.

Sve je prolaznog karaktera
Ah! Ako postoji nešto o čemu većina nas ne želi ni da misli, onda je to svakako prolaznost svega što postoji. Drugim rečima, izbegavamo da prihvatimo činjenicu da je sve relativno i zato redovno doživljavamo šok-iznaneđenje: čini nam se da nam izmiče tlo pod nogama i da ostajemo bez stabilne perspektive. Tada, umesto da uvidimo osnovnu istinu o životu - sve dodje, bude tu neko vreme i ode - kako bismo se uskladili sa njom, mi u grčevitom strahu nastojimo da što pre povratimo iluziju nepromenjivosti situacije; kao da nismo čuli Heraklita koji je rekao da ne možemo zakoračiti u istu reku dvaput. Na žalost, koliko god pokušavali da ostvarimo to nemoguće, nismo u stanju da zaustavimo večni zakon promene: kako došlo, tako i otišlo. Da bi se uskladili sa tokom promene, neophodno je da shvatimo i pomirimo se sa ovom očiglednom istinom da je sve prolazno, pa i mi sami. Zaista, bez te istine, kada bi život bio moguć, baš bi bilo dosadno, prazno, neispunjavajuće, mrtvo i nezamislivo teško živeti. Zato, ne opirimo se kada dođe vreme da stvari i ljudi odu od nas, već radije pogledajmo napred, jer nešto ili neko novi već kuca na naša vrata. Setite se: zima samo što nije otišla, a stiže proleće. Naravoučenije za ovaj princip glasi: slavimo večnu smenu zbivanja, ako želimo da uživamo na životnom putovanju i da stignemo negde.

Sve ima svoje vreme
Sve što se dešava, dešava se u određeno vreme. I sve sledi zakon rasta i opadanja. To je nepobitan zakon života i ako ga ne poštujemo, ne možemo da očekujemo ništa dobro u životu. Ilustracije radi, ako posadimo biljku, potrebno je izvesno vreme da ona proklija, da izraste, da donese plod i da taj plod napokon sazri kako bi u pravo vreme mogao da se iskoristi. Ovo "iskoristi" je ključno, jer šta ako, na primer, nismo hranili biljku onda kada je trebalo? Šta će od ploda biti? Ili sve smo uradili u pravo vreme, ali ne i branje ploda. Šta ćemo dobiti? Naravno, ništa korisno. Tako, ako ne znamo koje je pravo vreme za šta, najverovatnije ćemo raditi pogrešne stvari u pogrešno vreme i na pogrešnom mestu, i kao nusprodukt imati nepovoljne rezultate. Ako hoćemo da naučimo da radimo prave stvari u pravo vreme da bismo mogli da imamo ono što želimo, prvo moramo biti načisto s rezultatima koji su posledica naših prošlih dela. Ako su rezultati nepovoljni, onda smo sigurno nešto radili pogrešno, ili u pogrešno vreme i na pogrešnom mestu. I to moramo priznati sebi. Drugim rečima, prihvatimo činjenicu da smo pogrešili, ali bez osude i pronalaženja opravdanja. Jedino tako imamo šansu da otkrijemo uzročno-posledičnu vezu stvari i da, eventualno, prevaziđemo ponavljanje istih grešaka u budućnosti. To je tako prosto, ali u praksi, za većinu nas, prilično teško primenljivo.

Moramo da razvijemo i nešto što se zove intuicija. Pošto mnogo puta okolnosti zahtevaju brzo reagovanje, mnogo brže nego što radi naš analitički um, ako razmišljamo na uobičajan način, naš odgovor na situaciju neće biti podestan i blagovremen. Tako nastaju mnogi problemi, jer "voz prođe" dok mi oklevamo i premišljamo se. Tada sve naše odluke padaju u vodu, tj. bivaju pogrešne. Naravno, mogli bi da kažemo da postoji i drugi voz, da će doći i druga šansa. Da, ali u koje vreme i po koju cenu? Zato, uradimo šta god treba - vežbamo jogu, praktikujmo svesnost disanja (vipasana meditacija), ili se, jednostavno, družimo sa decom i životinjama i boravimo u prirodi - kako bismo razvili intuitivnu moć zapažanja i sposobnost razlikovanja. Oslanjanje samo na racionalno rasuđivanje i čulnu percepciju neće nas provesti kroz more izazova koje nam život donosi, ali zato intuicija hoće.

Konačno, potrebno nam je još nešto što svi mudri ljudi poseduju, a to je umeće čekanja i strpljenje. Budući da mnoge situacije u kojima se nađemo zahtevaju upravo to, strpljene i čekanje, ako ih nemamo, greške i negativne posledice obavezno nam slede. Da ne bismo morali da trpimo posledice (na sanskritskom, lošu karmu), i da teramo sebe da priznajemo u čemu smo, gde i kada pogrešili, naučimo da prepoznajemo i koristimo svoju intuiciju i ovladajmo umećem čekanja i strpljenja. To će nas uistinu spasiti od istih pokušaja i pogrešaka.

Ništa ne postoji samo po sebi
Ovaj fundamentalni princip razjašnjava obe strane medalje, i postojanje i ne postojanje stvari simultano. Sa jedne strane, sve što postoji, postoji u odnosu na suprotnosti. Ili, bolje reći, sve stvari su međuzavisne u svom postojanju. Levo ne postoji bez desno; gore ne postoji bez dole; zadovoljstvo ne postoji bez bola, prošlost ne postoji bez budućnosti, itd. To je osnovni aksiom. Sa druge strane, ako malo dublje ispitamo svaku pojedinačnu stvar, tamo zasigurno nećemo naći ništa od onoga što se vidi na površini ili što smo očekivali. To su Budhisti lepo opisali: "Oblik je praznina, praznina je oblik". I kvantna fizika to je već davno otkrila, a da ne govorimo o drevnim jogijima i drugim mudrim pojedincima koji su to znali pre mnogo hiljada godina.

Predpostavimo da i mi razumemo ovu osnovnu istinu da ništa ne postoji samo po sebi. Šta bi se u tom slučaju desilo? Prvo, promenio bi se celokupan naš pogled na stvari. Postali bismo neuporedivo fleksibilniji u stavovima i odnosima. Drugo, prestali bismo da projektujemo iluzije i videli bismo stvari onakvima kakve jesu, što bi uticalo na to da se više ne vezujemo tako grčevito za pojavni oblik. Treće, znali bi da je život tu radi nas, a ne mi radi života. Drugim rečima, znali bi da sve što postoji, postoji da bi nam poslužilo kao iskustvo i odrazilo različite aspekte krajnje istine, a ne da bi nam stvaralo probleme i prestavljalo teret. I četvrto, znali bismo da je sva realnost u sadašnjem trenutku, a ne na nekom drugom mestu koje i ne postoji, osim u našim umovima. Tako bismo našli interes u SADA I OVDE i stekli realnu moć da kreiramo svoju sopstvenu realnost.
Naše istinsko razumevanje ove treće istine uveliko bi pomoglo da shvatimo i prve dve istine, što bi znatno doprinelo tome da živimo život ispunjenja, sreće i zadovoljstva, umesto borbe i konflikta.
Sva nesreća čovečanstva rađa se zato što nismo svesni ovih i drugih osnovnih istina o životu. Upravo zbog neznanja ljudi slede nebrojene izmišljene "istine", u pustoj nadi i veri da će upravo tako stići negde i ispuniti život. A život uvek pokazuje suprotno - ISTINU s veliko I.

[ Vrh stranice ]