TAJNA ISPRAVNOG PRISTUPA YOGI

Naš pristup yogi određuje ne samo šta ćemo dobiti od vežbanja yoge, već i to gde idemo i gde ćemo stići sa yogom. To kako pristupamo stvarima čini svu razliku. Ako dok radimo yogu, prvenstveno mislimo kako da dobijemo sve to nešto dobro što yoga obećava, umesto da gledamo kako da poboljšamo svoj stav i tehniku, mi nismo na dobrom putu. Yoga nam donosi daleko više od onog što možemo i da zamislimo, ali samo onda kada naučimo tajnu korektnog pristupa. Sada, da bi se usmerili prema poboljšanju sopstvenog stava u praksi, bez obzira kakve su nam aspiracije u vezi yoge, treba da priznamo manjkavosti u pristupu samom životu. A da bi priznali greške u stavu koji svakodnevno gajimo, treba da povežemo sve loše posledice koje doživljavamo u životu sa načinom na koji gledamo i pristupamo stvarima. Jedno bez drugoga ne ide. Dakle, moramo osvestiti i priznati uzrok, da bismo razumeli i prevazišli posledicu.

Dok pokušavamo da se bavimo yogom, istina je da bi najviše voleli da uopšte ne moramo da dovodimo svoj život u pitanje. Otud, naš interes u yogi teško da ima bilo kakve veze sa promenom načina na koji pristupamo životu pošto se u svakodnevnici skoro i ne pitamo da li grešimo, i ako grešimo, gde? To samo govori da ne želimo promenu u načinu na koji živimo život pa ni kako radimo yogu. Onaj ko želi promenu biće zainteresovan da koriguje svoj stav, kako u yogi tako i u životu. Ali, jedno je želeti promenu u svom svesnom umu (virtuelno), a nešto sasvim drugo pružati nesvesni otpor tome (stvarno).

Postavlja se pitanje: Kako da prestanemo da se opiremo promeni, dok učimo ispravno pristupanje ili pravi stav?

Prvo, opiranje promeni je opiranje mogućem bolu od promene. Uzrok tome je loša pretpostavka da će nas više boleti promena nego što nas boli samo opiranje. Kada uvidimo da okretanje glave od promene mnogo više i duže boli od suočavanja sa istom, prestaćemo da se plašimo bola od promene. Tek kada shvatimo koliko gubimo opirući se neminovnosti promene, bićemo spremni da zagrlimo nove mogućnosti koje promena obavezno donosi.

I drugo, sve dok ne postanemo nalik detetu nećemo istinski znati šta je ispravan pristup. Isus je rekao: “Sve dok ne budete kao deca ponovo, nećete ući u Kraljevstvo Nebesko”. To je to – jedno od glavnih pravila ove priče o pristupu.

Kako da naučimo tajnu pristupa, dok smo na yoga prostirci?

Kada je pristup u pitanju, tajna je u pogledu koji nas ne otuđuje od svesnosti centra i sebe. Jer kada nismo u centru, osim što gubimo tlo pod nogama i svoju moć, ne možemo postati svesni osnovnog Bića ili Sebe, a to je glavni cilj yoge.

Pogled koji nas ne rascepljuje jeste ključ za eventualnu promenu percepcije I svesnosti. To možemo da vidimo i naučimo od male dece. Da naučimo kako radoznalo da gledamo sa potpunom pažnjom, totalno prisutni u sadašnjem trenutku. Ova sposobnost plus svesnost jeste jedna fantastična alatka za transformaciju.

Jedino onda kada gledamo neposredno i kada nismo poistovećeni sa racionalnim umom – umom koji deli, sudi, analizira, upoređuje i procenjuje, takmiči se i kritički je nastrojen - možemo imati objektivan stav ili pogled. U yogi se to zove svedočeća ili meditativna svesnost. Kada sa takvom nepristrasnom svesnošću gledamo dok izvodimo asane i dišemo, ili usred svakodnevnice, u stanju smo da uvidimo sopstvenu konfuziju i zablude. Ali, ako nastavnimo da gajimo procenjivački i osuđivački stav, ne samo da nećemo prepoznati, već nećemo ni prevazići sopstvene mane i slabosti. Postaćemo sve više ego-centrični i otuđeni od realnosti, a tako nigde ne možemo stići, osim u izolaciju i patnju.

Da ne bi mašili suštinu u praksi yoge, treba da se centriramo u “vertikalnoj liniji ravnoteže” još na samom početku, u pozdrav stavu. Prolaz do svesnog iskustva celovitosti – ili figurativno, stizanja kući – je u bezvremenom trenutku, sada i ovde. Ne treba da čekamo da se to desi ili da to postignemo u budućnosti. Mi smo već celi sada i ovde. Treba samo da budemo otvoreni i dovoljno budni kako bi prepoznali tu veliku istinu. Oni koji nisu otvoreni očekivaće da se to desi na kraju, jednoga dana, a kao rezultat… vežbanja. A pošto se to nikada ne dešava kroz voljni napor, verovatno će upasti u klopku još jačeg nastojanja i posledičnog udaljavanja od željenog iskustva.

Ono što moramo da znamo o pristupu je činjenica odakle I kako gledamo na stvari. Da li gledamo iz perspektive koja nas udaljava od centra i sebe i čini da budemo napeti, ozbiljni (fiksirani) i konfuzni ili pristupamo tako da postajemo sve opušteniji, prirodniji i budniji za ono što se trenutno dešava?

Ako naš stav nije srčan i jednodušan, naša percepcija onoga što se dešava biće iskrivljena umom. U tom slučaju, sve ono što iskusimo neće nas učiniti mudrijim ni sposobnijim. Ako naš stav ne valja, ništa neće stvarno delovati. Zato je važno korigovati pristup.

Pet Koraka Do Ispravnog Pristupa:

Ne uzimajte stvari zdravo za gotovo, ostanite u početničkom umu
Ako uzimamo stvari zdravo za gotovo to znači da uzimamo svoj um za istinu. Tehnički, radi se o identifikaciji sa sopstvenim predrasudama i verovanjima. Sve dok ne budemo gledali svežim, budnim i nepristrasnim očima (iz početničkog uma), predrasude i verovanja će nam zagorčavati život. Kako onda da vratimo svež i budan pogled i zdrav rezon? Kako da ne uzimamo stvari zdravo za gotovo? Tako što ćemo, vežbajući, vratiti pažnju u sadašnji trenutak i biti svesni trenutne realnosti, bez prosuđivanja ili namernog umovanja o tome. To se zove zapažanje stvari onakvih kakve jesu, pritom nemajući ličnog interesa u tome. Tu je spas.

Ignorišite distrakcije, kao da ih nema
Ako nas svrbi ili boli koleno, ako zuji komarac, ako čujemo zvuke napolju ili disanje osobe pored; ako nam “svarivanje” dnevnih dešavanja odvlači um; ako nam se ne sviđa muzika, itd., to jednostavno ignorišemo. Ako se na bilo koji način bavimo distrakcijama dok vežbamo yogu, to nam samo krade vitalne resurse - pažnju i energiju – i rascepljuje nas. Rascepljeni nikada ne možemo da dođemo do yoge ili celovitosti. Zato, promenimo pristup tako što ćemo videti distrakcije kao nešto što ne zaslužuje našu pažnju. U suprotnom, kako da ih ignorišemo ako ih vidimo kao relevantne?

Ne težite dobrim iskustvima i ne izbegavajte loša
Naš stav treba da obuhvata sva iskustva. Treba da ostanemo prisutni u svemu onome što nam se trenutno dešava, bez obzira da li se to nama sviđalo ili ne. Kada su iskustva u pitanju, ne pokušavajmo da postignemo ni ovo ni ono, budimo otvoreni na sve mogućnosti. Ostanimo sa iskustvima kakva god da su trenutno dok ništa, čak ni sećanje, od iskustva ne ostane. Ne svojatajmo iskustva na putu. Pustimo ih da dođu, budu tu neko vreme i odu. Poenta je naučiti teći sa iskustvom nevezan.

Ne gledajte sebe kao telo, emocije i um - osetite ih kao ono što oni jesu
Na primer, svesno povezano disanje uspostavljajući slobodan tok životne energije kroz telo, emocije i um, prekida poistovećenost sa njima. Dodajući tome otvoren ili neuslovljen stav, stvara se realna mogućnost za direktno iskustvo ko smo mi stvarno. Kada svesno i direktno iskusimo sebe ko smo mi stvarno, onda od tela, emocija i uma više ne pravimo problem. Možemo da ih vidimo i iskusimo kao ono što oni zaista jesu, kao objekte iskustva, ni manje ni više.

Izađite iz Konforne Zone svog uma i koračajte smelo, tamo gde vas srce zove
Konforna Zona je naš dobro poznati izolovani svet. Njega čine sećanja na prošlost i projekcije na budućnost, daleko od žive stvarnosti sadašnjeg trenutka. To je krajnje ograničen i bojažljiv pristup životu. Pristup koji je protiv toka, rasta, izazova i istine. U konfornoj zoni lišavamo sebe preuzimanja odgovorinosti, rizika i, naravno, slobode. Sve što nas interesuje dok smo u svojoj čauri jeste osiguravanje i obezbeđivanje opstanka svega onoga što znamo, što je fiksno i ne menja se. Kako da vidimo konfornu zonu kao naš zatvor, i to da ga ne zaslužujemo? Treba samo da osetimo kako se stvarno beživotno osećamo dok smo u svojoj ćeliji i da se setimo kako smo se osećali nekada davno, kada smo bili mali. Treba da oslušnemo žive otkucaje svog srca I da uhvatimo njegov zov u bezgranične prostore svih mogućnosti. Treba da… reskiramo, pa kud puklo da puklo… zakoračimo smelo, tamo gde nas srce zove.

[ Vrh stranice ]