KAKO RASTE LJUBAV

Od kad je sveta i veka ljudi su nastojali da poboljšaju svoje odnose. Konačni cilj u tom plemenitom nastojanju uvek je bilo povećanje razumevanja i harmonije. Od mnogih problema na putu do tog cilja, osnovni se rađa se još na po;etku, u samom stavu prema odnosu. Naime, problem je u samoj poziciji iz koje se gleda na odnos. Pošto je ta pozicija ego-centrične prirode, otuda i problem. Konkretno, budući da mu nedostaje veza sa fundamentalnom istinom o nama i našim odnosima, ego nije u stanju da uspostavi realan odnos, osim u idealizovanom smislu. I upravo ta idealizacija ili projekcija onemogućava korektno viđenje druge strane, a bez tog viđenja odnos nije odnos.
Prva ključna stvar na kojoj treba da poradimo da bismo imali dobre odnose, u vezi je sa bazičnom perspektivom iz koje doživljavamo sebe, druge i sve ostalo. Jer, na primer, sve dok mi uzimamo u obzir to kako nas drugi vide i pri tom doživljavamo sebe iz perspektive drugih umesto da budemo onakvi kakvi smo stvarno, bićemo u ego-centričnom stanju. A pošto tom stanju, rekli smo, nedostaje kvalitet direktne percepcije, nećemo jasno videti ni sebe ni druge onakve kakvi stvarno jesmo. Međutim, kada smo mi onakvi kakvi jesmo, i kada vidimo druge onakve kakvi oni stvarno jesu, dobre odnose i nije teško uspostaviti. Ako to nismo u stanju, evo formule…

BUDIMO OBIČNI I SVOJI
Biti običan i svoj prevazilazi svaki mogući opis. Moglo bi da se kaže da je to naše prirodno stanje. Ono stanje iz kojeg bezuslovno prihvatamo svoju pravu prirodu. Kada smo obični i svoji, tada nemamo potrebu niti želimo da se pretvaramo. Mi se ponašamo do te mere obično i prirodno da drugi uopšte nemaju potrebu da prema nama zauzimaju gard. Naprotiv, i oni mogu da budu upravo onakvi kakvi jesu, a to je nešto što svi duboko dole želimo, zar ne? Jedino tako, kada smo prirodno otvoreni jedni prema drugima, bez pokušaja da glumimo ono što nismo, možemo imati svež, iskren, bezuslovan, ispunjavajući, i neponovljiv odnos.

BEZUSLOVNO PRIZNAJMO I POŠTUJMO SLOBODU IZBORA DRUGIH
Pošto je sloboda izbora nerazdvojiva od naše istinske prirode, kada negiraju naš izbor, drugi u stvari negiraju nas same. Ako postoji nešto što negativno utiče na naše odnose, onda je to ponajviše činjenica da drugi ne prihvataju našu sposobnost da biramo. Na primer, dovoljno je da nam se samo učini da drugi negiraju našu slobodu izbora, pa da negativno reagujemo, tako što ćemo im svojim nepodesnim ponašanjem dokazivati suprotno - da imamo slobodu izbora. Umesto da uzajamno priznajemo i poštujemo nešto - svoju slobodu izbora - bez čega ne bismo bili u stanju ni da se povezujemo na ljudski način, mi često suptilno degradiramo jedni druge. I onda se pitamo šta nije u redu sa drugima? Zašto su tako arogantni i neosetljivi prema nama? Zašto beže od nas? Bolje bi bilo da se pitamo šta nije u redu sa nama, možda otkrijemo sopstvenu nevoljnost da priznamo drugima njihovu urođenu slobodu da biraju. Kada znamo šta je problem, rešenje je tu.

NE OČEKUJMO OD DRUGIH DA NAS VOLE I RAZUMEJU NA NAŠ NAČIN; DRUGIM REČIMA, NE POSTAVLJAJMO NIKAKVE ZAHTEVE
Ništa nema gore nego kada očekujemo od drugih da nas vole i shvate onako kako bismo mi to želeli, u skladu sa onim što se nama sviđa. Onda, čak i kada nas drugi stvarno vole i razumeju, to nama ništa ne znači jer smo iz straha u svojoj glavi fiksirali kako bi to trebalo da izgleda. Tako suptilno, ali vrlo opasno, negiramo da drugi imaju svoj sopstveni način. Iz perspektive drugih, to je zapravo poricanje njih samih, pa kakav onda odnos možemo očekivati u tom slučaju? Nažalost, samo odnos bez života - bez ljubavi. Stoga, ako mislimo da budemo u stvarnom kontaktu sa drugima kako bismo iskusili istinsku ljubav i ako želimo da izgradimo valjane odnose, prestanimo da očekujemo od drugih da gledaju i rade stvari po našim predubeđenjima. Radije naučimo da prihvatamo druge onakve kakvi jesu, bez postavljanja zahteva. I zaboravimo tendenciju da projektujemo sebe, sa onim što nam se sviđa i ne sviđa, na njih, ako hoćemo da imamo živi odnos.

NE VEZUJMO SE ZA REALNOST KOJU DELIMO SA DRUGIMA
Budući da se iz trenutka u trenutak sve nepovratno menja i da je to priroda svih stvari, ako pokušavamo da realnost koju delimo sa drugima održimo istom sve vreme, prosto ćemo ugušiti razvoj odnosa. Tako odnosi postanu umrtvljeni, kao cveće u vazi koje smo ubrali da bismo uživali u njemu što duže. Ako hoćemo da imamo dobre odnose, moramo da imamo i fleksibilne umove da bismo uopšte bili u stanju da se prilagodimo neumitnoj prirodi života - promeni. Tako je lako postati fiksiran u izvesnoj tački gledišta, slepo verujući da su stvari upravo takve kakve ih mi vidimo, i tako je teško uvideti da grešimo da nije ni čudo što mnogi od nas ostaju u neznanju do kraja života. Da ne bismo i mi imali problema sa mentalnim "vidom", pronađimo načina da to na vreme sprečimo, tako što ćemo uravnotežiti svoje umove - relaksacijom, meditacijom, kontemplacijom, yogom, tai chi-em, komunikacijom sa mudrima. Dobra vest je da UVEK postoji način, pitanje je samo da li hoćemo ozdravljenje.

ČUVAJMO SE LIČNIH PROJEKCIJA NA DRUGE
Kada je u pitanju projekcija ili lično pripisivanje stvari drugima, dovoljno je ne više nego delić sekunde da se to desi. I ako to ne uvidimo na vreme, odnos će svakako početi da se komplikuje. Nažalost, iskorenjivanje tendencije da projektujemo nešto lično na druge ne ide baš tako lako. Razlog leži u činjenici što mi jednostavno nećemo da to zaustavimo. Jer, ako zaustavimo projektovanje onoga što nam se ne svidja, moraćemo da zaustavimo i projektovanje onoga što nam se sviđa, a to nikako ne želimo. Drugo, ako prestanemo da pripisujemo svoje sopstvene koncepte i verovanja drugima, nećemo moći a da ne vidimo druge u pravom svetlu, drugim rečima, zavolećemo druge, a to može da bude opasno za "slobodu" našeg ega da radi ono što on misli da treba. Oni koji nemaju tvrdokoran ego, eventualno će uspeti da pobede tu lošu tendenciju, što će uveliko uticati na stabilizaciju odnosa. A onima sa egom ko planina, neka je Bog u pomoć.

BUDIMO ISKRENI, STRPLJIVI I TOLERANTNI PREMA DRUGIMA I STAVIMO IH NA PRVO MESTO U KOMUNIKACIJI
Kažu da, ako ništa ne pali, onda treba reći istinu jer će ona sigurno upaliti. Istina je da mi svi imamo neki svoj način koji, kada su u pitanju međuljudski odnosi, ne funkcioniše baš onako kako bismo želeli. To shvatimo pošto se odnosi zakomplikuju. U nedostaku strpljenja prema istini da nešto ne ide onako kako bi trebalo, frustracija je neminovna. A to samo još više pogoršava stvari. Na kraju, u iskrenom (ali tvrdoglavom) pokušaju da razrešimo nastali konflikt, na svoj način naravno, prekidamo kontakte, pa čak i veze. Ako kojim slučajem na vreme napustimo svoj način rešavanja problema odnosa i iskreno priznamo drugome kako se zapravno osećamo zbog svega toga što se dešava, a naročito zbog naše nesposobnosti da bilo šta pamento uradimo povodom toga, problem će se sam od sebe rešiti. Biće "kako došlo, tako i otišlo", da prosto ne poverujete. Još kada na sve to postanemo tolerantni za međusobne razlike i kada sebe stavimo na drugo mesto u komunikaciji, odnos mora da procveta. Ako postoji magija, onda je ona u ovom pravilu. Ko ne proba, neće znati.

POKAZUJMO DA NAM JE STALO DO DRUGIH BEZ PRIVRŽENOSTI
Bez ikakve sumnje, mi smo ovde jedni zbog drugih. Bez obzira što se pojavljujemo kao da smo ostrva, svi smo mi malo dublje čvrsto povezani. To je osnovna istina o nama i našem odnosu. Yogeshwar Muni rekao je: "Svi smo mi jedna porodica", misleći upravo na to kako smo nerazdvojivo povezani jedni sa drugima. To je više nego očigledno u partnerskim odnosima gde doslovno stranci postanu tako blisko povezani, kao da ih je ista majka rodila. S druge strane, to što je to istina ne znači da ne treba da pokazujemo - često verbalno - da smo tu jedni za druge i da nam je do drugih stalo više nego do ičeg na svetu. Kada se rešimo pshiološke i emotivne vezanosti, razrešićemo, jednim udarcem, i problem ambicije, straha, nesigurnosti i neizvesnosti, koji doslovno žive u odnosu. Pre toga treba da nučimo da ispravno gledamo na sve to što nam se dešava, bez suđenja i okrivljavanja, kako bismo mogli da povežemo stvari. Kada vidimo istinu o situaciji dešava se pokret napred ili unutrašnja revolucija. To je taj proces istinskog odrastanja u jednu zdravu, nezavisnu i uspešnu osobu. Takav jedan pojedinac nema problema da direktno pokaže koliko mu je stalo drugih, bez privrženosti i straha šta će drugi da misli.

Ovih sedam pravila je ključno, ali ne i jedino za harmonične i zdrave odnose. Najvažnije je da postanemo svesni kako smo međusobno nerazdvojivo povezani iznutra i otud i ogledalo jedni drugima. A najgore je ako ne želimo da vidimo kako smo i mi i druga strana podjednako odgovorni za sve ono što se dešava u odnosu. Tako nećemo moći da pomognemo sebi a da ne upadnemo u klopku okrivljavanja drugog, i još više ćemo produbiti jaz nerazumevanja i disharmonije. Konačno, ako hoćemo dobre odnose, treba da afirmišemo ono što želimo, a ne ono što ne želimo.

[ Vrh stranice ]