PREVAZIĐITE NEGATIVNE TALASE

KAKO NE BITI ŽRTVA LOŠIH VESTI

Kako stvari stoje, nikad nije bilo teže odoleti negativnim uticajima koji se šire na sve strane nego u današnje vreme. Budući da su masovni mediji osvojili svaki naseljeni kutak Zemlje, i da hoćemo, ne možemo da izbegnemo bombardovanje svim i svačim koje iz toga proizilazi. Ali, ipak možemo da primenimo neke od preventivnih mera dok usput ne razvijemo sposobnost da ne budemo pod kontrolom rekla-kazala spoljašnjih informacija koje dolaze od raznih autoritarnih izvora.

IZVOR LOŠIH VESTI
Možemo da mislimo i verujemo da je izvor loših vesti u samim događajima kao takvim. Teško da možemo i da predpostavimo da je njihov izvor zapravo posledica loših namera i akcija kreatora javnog mnjenja. U suprotnom, zašto bi nas zastrašivali, iz dana u dan, dok plasiraju sve te negativnosti u javnost ako ne zbog želje da um i energiju drugih imaju pod svojom kontrolom.
Jedna od pogubnih posledica egocentričnog ponašanja autoritarnih figura jeste to što im većina ljudi hipnotisano veruje. A kada neko slepo veruje u sve i svašta, onda mu doslovno to i rade. Preventive radi, da se to slučajno i nama ne bi desilo, da ne bismo ostali bez zdravog razuma, izdvajamo nekoliko moćnih KAKO ne biti žrtva loših vesti.
BUDI U SVETU, ALI NE BUDI DEO SVETA
Ako znamo koliko je teško da ne budemo identifikovani sa sadržajima sopstvenog uma i čulnim objektima, onda nam je nesumnjivo jasno da je ovaj princip, ili kako, jedan od najvećih izazova koji postoje. Biti u svetu a ne biti deo istog, kako je to uopšte moguće? Oni malobrojni među nama koji su to u stanju, zapazili su da je ključ veštine u biti svestan ko smo mi stvarno. Jer, kada smo svesni sebe, identifikacija sa ličnošću otpada sama po sebi, kao zmijska koža. U suprotnom, ne postoji šansa da sprečimo poistovećenje sa personom koja je ni manje ni više nego proizvod sveta.
Pokušaj da izbegnemo svet nije moguć, osim u negativnom smislu, naravno. U pozitivnom smislu, moguće je naučiti da inteligentno živimo u svetu neidentifikujući se pritom sa njim.
Postoje dva glavna koraka ili kako.
Prvi korak odnosi se na neposredno svesno saznanje istine ko smo mi stvarno. Usput, jedna od centralnih tema u yogi, na primer, tiče se upravo tog pitanja, pored sticanja veštine da se vitalnost i sreća odžavaju do kraja. Za one koji nisu u yogi, jedan od načina da saznaju ko su oni stvarno jeste kroz druženje sa onima koji to već znaju. Pitanje je samo ko to zna i kako da ga pronađemo? Možda neki iz tima Sense znaju. U svakom slučaju, neki sigurno znaju.
Drugi korak je učenje da živimo direktno iz sebe, a ne iz ličnosti. Nažalost, ako ne znamo ko smo mi stvarno, neće biti toga ko bi radio na tome. Sam pokušaj biće osujećen nemogućnšću da to izvedemo, jer nema glavnog gazde, ili ko sam ja. Naravno, uvek se nađe neko „ja“ sa kojim se poistovetimo, koje radi i ovo i ono (čitaj, svašta nešto) na sebi. Kao u snovima, na primer. Sad igramo ovu ulogu, sad onu... Međutim, kada se probudimo, shvatimo da je to bio samo san. Drugim rečima, da oni mi iz snova nisu ovaj ja u budnom stanju. Isto tako, postoji razlika između personalnosti i nas ko smo mi stvarno.
Od kada je sveta i veka, ljudi su se pitali ko sam ja van svih tih maski. Ako postoji neka prednost u ovome svetu, onda je to znati pravog sebe. Jedino tada možemo istinski naučiti da živimo iz sebe, a ne iz onoga što nam je svet dao. To što je od sveta, koristimo onda kada nam i koliko treba, ako nam uopšte treba.

INDENTIFIKUJ ODAKLE STIŽU LOŠE VESTI I JEDNOSTAVNO PRESTANI DA IH KONZUMIRAŠ
Kada je u pitanju ovaj korak, stvari nisu ni malo jednostavne kao što izgledaju, čak i kada savršeno jasno znamo odakle non-stop stižu loše vesti i da nam to donosi tonu briga, sumnji, strahova i ostalih paralizatora. Jedan od glavnih problema tiče se svakako zavisnosti od pogubne navike na nesreću, negativnost, strah, nedostatak i ostalu patnju. Ako malo bolje pogledamo, videćemo da upravo iz toga proizilazi gubitak sposobnosti razlikovanja do koje mere sve te enormne količine negativnog utiču na naše sisteme, a posebno na nervni. Stoga, pravo pitanje je kako da ukinemo tu dugogodišnju pogubnu naviku na patnju i predviđanje iste. Figurativno rečeno, kako da prestanemo da kopamo jamu u koju potom sami upadamo?
Za početak, pogledajmo u kakvom se stanju nalazi naše telo, disanje, emocije i mentalni nivo. Drugim rečima, postanimo svesni realnih posledica koje su se odrazile na naše psihofizičko zdravlje. Zapazimo da li smo i do koje mere umorni, iscrpljeni, ugušeni, zabrinuti, uplašeni, konfuzni, nesigurni, anksiozni, depresivni... I naravno, zapitajmo se koliko na sve to utiču loše vesti koje redovno čitamo u novinama, gledamo na televiziji, slušamo na radiju, prodavnici, pijaci, crkvi, od ovoga ili onoga. Budimo iskreni i priznajmo istinu. Jer tek kada znamo istinu, imaćemo moć da stvarno nešto promenimo. Na primer, ne treba nam mnogo rezona da shvatimo kako gledanje dnevnika ima samo loš uticaj na nas. Sistematski negativni uticaj je uzeo toliko maha da je gotovo nemoguće da ostanemo čisti i zdravi, osim ako ne isključimo TV onda kada paradiraju raznorazne negativne vesti. Moja namera nije da vas savetujem da prestanete da gledate dnevnik (i sve što ima veze sa tim), čitate novine i gajite lošu naviku da redovno interpretirate u društvu šta ste gledali ili čuli. Ne, nikako, vi vrlo dobro znate šta vredi gledati, čitati, pričati i raditi. Pitanje je samo da li to primenjujete u praksi.

REDOVNO POSTAVLJAJ PITANJE: “ŠTA ĆE MENI „TO“?“
Ako nikada ne postavimo sebi pitanje šta će meni to dok, na primer, gledamo TV, čitamo novine, komentare na najnovije vesti, romane, magazine, knjige, idemo u bioskop i pozorište, ili možda surfujemo i četujemo, sve su šanse da ćemo protraćiti veliki deo svog dragocenog vremena i energije na stvari koje nam ne donose nikakvu stvarnu korist, osim malo ličnog zadovoljstva. S druge strane, ako želimo da budemo uspešni, ako nameravamo da se pomerimo s mesta tako što ćemo prerasti život na koji smo naučeni od kada smo se rodili, moramo da imamo kontrolu nad svojim glavnim resursima, tj. pažnjom i energijom. Kako, ako ne čekiranjem šta će meni to svaki put pre nego što stvorimo naviku da nešto radimo. Jer, nakon što uspostavimo izvesnu naviku, vrlo brzo postajemo zavisni od nje. Ako je to loša navika, neizostavno nam sledi nevolja. Otud, neuporedivo je lakše sprečiti nego lečiti.
Kada sprovodimo preventivu, problemi su neznatni i rešivi, ali kada doguramo do stadijuma lečenja, tada uzrok problema često ne možemo da uhvatimo ni za glavu ni za rep. Otud potreba za raznim jogama i terapijama.

NAUČI DA PRIMENJUJEŠ TEHNIKU „NA JEDNO UVO UĐE, NA DRUGO IZAĐE“
Koliko nam se puta u toku dana desi da slučajno čujemo šta neko govori i umesto da primenimo metod „pusti da izađe na drugo uvo“, uhvatimo se za to i počinjemo da se bavimo time? I što je najgore, dozvoljavamo da to negativno utiče na nas. Međutim, kada bismo samo bili u stanju da ne uzimamo u obzir sve i svašta što čujemo putem televizije, interneta, na ulici, poslu, kafani, pijaci... više bismo slušali sebe, i naravno, bili lakši za tonu nepotrebnih briga i strahova. Problem je što mi to jednostavno nismo u stanju, a evo i zašto. 
Ako pogledamo u svoj um, možemo da zapazimo jedan program koji se zove „prikupljač informacija“ ili prijemnik misli. To je jedan od osnovnih mentalnih programa, bez kojeg naš racio ne bi mogao normalno da funkcioniše. Nevolja se javlja kada program radi pod negativnom komandom tipa: „uzmi u obzir sve što u sebi ima reč, na primer strah, briga, neizvesnost, nesreća, žalost, patnja, ugrožen opstanak, zvuk sirene za opasnost, pesimizam, borba, opiranje, forsiranje, negativnost, izdaja, obmana, prevara, žrtva, krivica, droga, rat, bombardovanje, ubistvo, smrt..., i reaguj“. Dakle, šta god da je to što karakteriše naše prošlo bolno iskustvo, mi ćemo sada na to automatski da reagujemo i da se branimo. To se uglavnom dešava na suptilan način, ali posledice su više nego vidljive na našem telu, disanju, emocijama i umu. Postanimo svesni, na primer, kako držimo svoja ramena napeto i podignuto, kao da svakog časa očekujemo napad, pa moramo da imamo neki štit. Zapazimo koliko nam to vitalne energije oduzima. Ili osetimo koliko nam je napeto lice, čelo, jezik, mozak, donji deo leđa, karlica, stomak, disanje... i biće nam savršeno jasno da imamo strah od opuštanja i svesnog bivanja u sadašnjem trenutku. Znaćemo da se plašimo otvaranja i čulnog doživljavanja.
Ono što možemo da uradimo da bismo pomogli sebi da ne uzimamo u obzir sve što nam dolazi spolja a da ne moramo, na primer, da provodimo sate i sate u meditaciji, jeste da pronađemo sopstvenu svrhu zašto smo ovde na zemlji i da počnemo da je ispunjavamo bez oklevanja. Tada ćemo ispuniti onu narodnu: „gledaj svoja posla i ne sekiraj se mnogo“. Gde će nam, u tom slučaju, biti kraj?
Ako, kojim slučajem, ne uspemo da pronađemo svrhu sopstvenog života, onda ćemo neizostavno naginjati da posvećujemo svoje vreme stvarima koje nemaju istinski značaj za nas sada, ali će imati štetu kasnije . I to se zove karma. U tom slučaju, nećemo znati da cenimo i iskoristimo šansu koju smo dobili rođenjem.
Nešto što će nam sigurno pomoći da pronađemo svoju svrhu jeste pitanje koje treba da istražimo, a koje glasi: šta je to što me prirodno privlači, od kad znam za sebe?  Kada postavimo to pitanje, ne treba da racionališemo i donosimo logičke zaključke o tome, već da budemo otvoreni da nam pravi odgovor prosto sine ispred očiju. Da budem iskren, mi to već znamo, samo se nikada nismo usudili da napravimo zanimanje od toga, i da pronađemo način kako od toga da živimo. Zbog toga, naša prava ljubav – ono što bismo radili od srca do kraja života – biva prekrivena stotinama moranja, izgovora, žaljenja, strahova, briga, bolesti. Bez obzira na tu nesrećnu činjenicu, to je i dalje prisutno tu ispod, nećete verovati, našeg nosa. Ovde bi dobro došlo naravoučenije: ne traži naočare koje nisi ni izgubio, koje ti stoje tik na nosu. Pogledaj i vidi! Tvoja svrha je u onome u čemu prirodno dolaziš do izražaja kao ko si ti stvarno. Kada to otkriješ, nećeš verovati, ali ćeš nesumnjivo znati. 

PREUZMI STO POSTO ODGOVORNOST ZA KREIRANJE SOPSTVENE REALNOSTI
Kao što Žana kaže “ako postoji želja, postoji i mogućnost“, mogu samo da se nadovežem: „ako si ti onaj koji jesi, gde će ti biti kraj“.
Da bismo kreirali realnost kakvu želimo, moramo, prvo, da prihvatimo realnost u kojoj se već nalazimo, sa svim malim i velikim patnjama koje se dešavaju u njoj. Upravo to prihvatanje činjenice gde se nalazimo, ili gde jesmo, nesumnjivo je jedna od najtežih stvari. Svi bismo mi da stignemo, po mogućstvu ekspres vozom, tamo gde mislimo da treba da budemo, ali nemamo nameru da se suočimo sa pozicijom u kojoj se trenutno nalazimo. Onda se pitamo, sumnjamo, okrivljujemo, ili prebacujemo odgovornost na nekog drugog, umesto da potvrdimo činjenicu da smo trenutno upravo tu gde treba da budemo, sve dok ne iskusimo (ili ne postanemo svesni) ono što nam je falilo i ne produžimo dalje.
S jedne strane, mi želimo promenu, izazov, progres, ili ekspanziju, a s druge ipak biramo da ostanemo u svojoj „sigurnoj i udobnoj zoni“, ili statusu quo. Otud dolazi konstantni konflikt, napetost i nezadovoljstvo. Umesto da vidimo šta se stvarno dešava u sadašnjem trenutku, mi radije zauzimamo defanzivni stav, ne shvatajući da nam to donosi neuporedivo više bola i patnje, nego suočavanje sa izazovom promene. Tek kada nam to postane potpuno jasno, nećemo više oklevati i ubeđivati sebe da mi ne zaslužujemo više od onoga što imamo u svom dobro poznatom i od promene zaštićenom svetu.
Umesto da očekujemo da nam odgovori i gotova rešenja stignu od nekoga drugoga, preuzećemo sto odsto odgovornost za kreiranje svoje sopstvene realnosti po svojim unutrašnjim merilima. Tada ćemo biti kao ostrvo usred nemirnog okeana – čvrsti, postojani, mirni i spokojni, sa jasnom vizijom gde je naše mesto pod kapom nebeskom.
Na kraju, kada je u pitanju preuzimanje sto odsto odgovornosti za kreiranje sopstvene realnosti, postoji jedna ključna stvar koju ću ponoviti iz jednog od prošlih članaka: „Moć lične projekcije, osim što nas ističe, pomaže nam da jasno sagledamo i korigujemo sosptvenu realnost. Umesto da budemo žrtva spoljašnjih uticaja, uz pomoć moćne projekcije iznosimo sopstvenu realnost na svetlo dana. Tek kada smo u stanju da se izrazimo direktno i to postane način na koji se predstavljamo, kreiranje naše sopstvene realnosti više se ne dovodi u pitanje. U suprotnom, ostaćemo na nivou mišljenja, žudnog željenja i žaljenja, bez stvarne moći da nešto zaista promenimo.“ 

[ Vrh stranice ]