7 dobrih prijatelja joge

Postoji princip koji kaže: “Sve je povezano sa svim drugim”. Ovo je fundamentalna istina o životu i ako je ne uzmemo u obzir, ništa neće delovati, pa čak ni joga. Ako hoćemo da se uskladimo sa svekolikim životom, moramo da naučimo da prihvatimo kako su stvari (dobre, loše) međuzavisne i nerazdvojivo isprepletene. To iziskuje učenje za ceo život – ili možda mnogo života.

Kad je joga u pitanju, pored joga prostirke na kojoj izvodimo pesmu tela i daha, potrebno je da pronađemo podršku u večnim životnim kvalitetima. Evo 7 izabranih kvaliteta koji su pravi prijatelji joge.

Interes i pažnja

Pravi interes u jogi uspostavlja se onda kada postanemo svesni činjenice da je sadašnji trenutak to tajno mesto u kome želimo da budemo više nego na bilo kom „drugom mestu“. Zašto?

Pa, zato što upravo iz sadašnjeg trenutka izviru bezgranične mogućnosti da vežbamo svoju slobodu izbora. Zato što u sada i ovde leži ispunjenje, uzbuđenje, mir, entuzijazam, neustrašivost, bezbrižnost, radoznalost i drugi sjajni kvaliteti. Zato što je to jedino mesto u kome imamo šansu da realizujemo ko i šta smo mi stvarno. Sada, da bismo taj interes održavali u neposrednoj realnosti, potrebno je da istreniramo pažnju da bude tamo gde nam je interes. Pošto je pažnja doslovno kao majmun koji skače sa grane na granu, na sve strane osim tamo gde bi trebalo da bude, sada i ovde, moramo se pozvati na drugog prijatelja. Da bismo eventualno ukrotili pažnju, drugi prijatelj nam je neophodan.

U suprotnom, bićemo rasejani, kao snop svetlosti bez fokusa, nemajući pri tom usmerenje i snagu.

Beskrajno strpljenje, nežnost i istrajnost

Zaista, ovo je jedna od prvih lekcija koju učimo u jogi. Naučiti da budemo strpljivi, nežni i istrajni na putu joge znači sigurno dočekati dobru žetvu u obliku sveopšteg blagostanja. Nažalost, većina ljudi nije dovoljno strpljiva, nežna i istrajna kako bi naučila tu važnu lekciju od koje zavisi ni manje ni više nego veliki uspeh.

Možemo da budemo izvrstan kapacitet i talenat, da imamo sve teoretsko znanje, ali ako nismo dovoljno strpljivi, nežni i istrajni, odustaćemo još na prvoj krivini, posle prvih poteškoća. Međutim, ako posedujemo kvalitete koji predstavljaju drugog prijatelja, bez obzira na našu moguću slabu startnu poziciju, ništa nas neće zaustaviti na putu progresa. Jedna kineska poslovica kaže: „Ako ste u žurbi, nećete nikada stići tamo kuda ste krenuli“. To je povodom strpljenja. A za istrajnost Buda kaže: „U konfrontaciji između toka i stene, tok uvek pobeđuje – ne kroz snagu, već kroz (strpljivu) istrajnost“.

Nežnost dobro ilustruje primer jezika. Jezik je nežan, ali žilav i snažan. Za ovog prijatelja važi ona narodna: „Klin se klinom izbija“. U našem kontekstu to znači – da bismo bili strpljivi, nežni i istrajni, treba da budemo strpljivi, nežni i istrajni. Disciplina budne pažnje neophodna je za to.

Akcija celim srcem

Ono što odlikuje akciju kod 99,9% ljudi, bez obzira o kakvoj se akciji radi, jeste polovičnost. To u narodu slovi kao „rad sa pola srca“. Radi se o nesvesnom, duboko ukorenjenom mentalnom obrascu koji rascepljuje našu pažnju tako da bivamo odvučeni na sto strana istovremeno, gubeći, pri tom, svesni dodir sa iskustvom sadašnjeg trenutka. Na taj način gubimo stvarnu moć neposrednog zapažanja i podesnog delovanja.

U novije vreme, biti na više strana u isto vreme postalo je opšta navika, gotovo popularno. Otud ovolika zbrka i konfuzija u ljudskim glavama i haos u međuljudskim odnosima. U jogi se podeljena pažnja sabira tako što je strpljivo i istrajno fokusiramo na jedan objekat kao što su disanje i fizičke senzacije ili osećaj disanja u telu. Ovako oduzimamo moć tim nesvesnim mentalnim navikama da deluju protiv naše svesne volje – da nas zarobljavaju.

Kada istreniramo pažnju da bude tamo gde mi izaberemo, možemo da delujemo celim srcem, nepodeljeni, a to nam donosi slobodu u akciji. Na taj način stvaramo uslove gde nam se otvaraju bezgranične mogućnosti da budemo kreativni i korisni kako za sebe tako i za druge.

Samopouzdanje

Samopouzdanje znači da imamo dovoljno poverenja u sopstvenu unutrašnju snagu da sledimo ono što osećamo da je prava stvar za nas. Na ovaj način razvija se vera u sebe. Ona dolazi kao nusprodukt iskustva svega onoga za čime tako duboko čeznemo. Međutim, sa druge strane, ako ostanemo gladni iskustva – ako uskratimo sebi sve to što od srca želimo – automatski gubimo i veru i pouzdanje u sebe. Tu se rađa odbrambeni ili reaktivni pristup prema životu.

Ono što posebno doprinosi samopouzdanju jeste razvoj senzitivnosti jer senzitivnost prirodno pobuđuje našu prijemčivost za ono što je u interesu našeg blagostanja. Posle jedne tačke, pouzdanje i vera u sebe postaje intimna vera u univerzum i njegovu bezgraničnu inteligenciju. Ovo predstavlja kvantni skok vere. Uzbuđenje koje prati takav skok vere bolje je od najboljeg. Pošto tada osećamo da nismo sami i izolovani, dobijamo neverovatan nagon za otvaranjem u odnosu na druge i sve drugo. Na tom stupnju započinje istinski razvoj ili sazrevanje. I na kraju, samopouzdanje i skok vere rađaju samopoštovanje.

A gde je samopoštovanje, tu je i samoljubav, tu je, samim tim, poštovanje i ljubav za sve drugo, a posebno za druga ljudska bića.

Zadovoljstvo

Većina nas misleći o zadovoljstvu obično misli na zadovoljenje čula. Pretpostavljamo i nadamo se da ćemo postići potpuno zadovoljstvo i sreću ako samo budemo udovoljili prohtevima čula. Naravno, to se nikada ne dešava, osim na trenutak, bez obzira na prirodu i kvalitet čulnog iskustva.

Jedan od razloga što se većina ljudi vezuje za mala trenutna zadovoljstva jesu hronični unutrašnji pritisak i tiha patnja. Što su pritisak i patnja veći, potreba da se nađe uteha u nekom prolaznom čulnom zadovoljstvu je snažnija. Zapamtite, nije problem (ili greh) u trenutnim zadovoljstvima, niti u patnji – to je sastavni deo života – već u činjenici da se vezujemo za njih.

Problem je u privrženosti za jedno i u averziji za drugo, ignorišući, pri tom,činjenicu da je sve tako nestalno i nesupstancijalno, kao beli oblak. Drevni jogiji su to vrlo uspešno rešili tako što su otkrili jednu sasvim drugu vrstu zadovoljstva (santosha na sanskritskom) koja ne stvara vezanost za promenjive stvari, a time ni psihološki bol. To zadovoljstvo je rezultat stabilizacije u centru suprotnih dešavanja. Pošto su dualnosti: lepo, ružno; zadovoljstvo, bol; toplo, hladno; gore, dole; ljubav, mržnja, itd. međuzavisne i konstantno se smenjuju, jedini način da ne budemo uhvaćeni u taj začarani točak ’’zle sreće’’ koji se večno okreće jeste da se centriramo u središtu „točka“.

Kako kaže jogi Amrit Desai: „Santosha je direktni rezultat ostajanja nepromenjivi svedok - to je to centriranje u središtu točka - za sva suprotna iskustva fenomenalnog sveta“. Drugi aspekt santoshae glasi: Jedino kada unapred prihvatimo „ono“ što će nam se desiti sutra, bez obzira što ne znamo šta je to, mi možemo da se opustimo i kompletno uživamo u sadašnjem trenutku, sa onim što trenutno imamo. Ako nemamo SADA stav prihvatanja „sutrašnjice“, to upravo znači da smo napeti i uplašeni u vezi sa pretpostavkom šta nas čeka sutra. U takvom stanju ne možemo da budemo zadovoljni, bez obzira šta trenutno imali. Zato, prihvatimo da ne znamo šta će nam se desiti sutra – uživajmo sada i ovde.

Ljubaznost prema drugima

Ljubaznost je kvalitet koji porađa jednu od najplemenitijih emocija – saosećanje. Saosećanje je istinski znak ljubavi jednih prema drugima. Tako, bez ljubaznosti nema saosećanja, bez saosećanja nema ljubavi, a bez ljubavi život je pakao, nažalost.

U jogi prvo etičko načelo, tj. najvažnije pravilo ponašanja, jeste nepovređivanje sebe i drugih (uključujući i sve drugo) u mislima, rečima i delima. U pozitivnom kontekstu, to je prosto ljubaznost i nežnost - pre svega prema svom telu, emocijama i umu i drugima. Jasno nam je da je ljubav na početku, u sredini i na kraju svega. Ljubav je razlog zašto smo živi. Konačno, mi smo ta ljubav. I ovde smo jedni radi drugih, u želji da se približimo jedni drugima, kako bismo prihvatili, potvrdili i postali svesni jedni drugih onakvi kakvi zaista jesmo. Setimo se Isusa koji je rekao: „Bog je ljubav“.

Kome ovo nije jasno, neka vežba, pre svega, primenu ljubavi na delu kroz ljubaznost i zahvalnost. Ako još vežba jogu, tada će joga da procveta i donese istinski plod – tj. fundamentalnu transformaciju kvaliteta tela, osećanja i uma i ekspanziju svesti.

Ujjaji disanje

Ključnu važnost koju disanje igra u joga praksi ne moramo da naglašavamo, to je svima dobro poznato. Međutim, disanje neće imati ni približno transformišuću moć, a time ni značaj, ako svesno ne pokrećemo telo u perfektnoj kordinaciji sa disanjem i ako ne dišemo u savršenoj sinhronizaciji sa kretanjem tela.

Najlakši način da naučimo pomenutu kordinaciju telo - disanje jeste sa ujjaji disanjem. To disanje je poznato kao „pobedničko disanje“. Njega karakteriše čuveni zvuk koji se stvara dok nežno i beznaporno provlačimo dah kroz zadnji zid grla (ovo je precizan opis tehnike ili šta treba da radimo da bismo disali ujjaji). Takva akcija produžava trajanje i udahu i izdahu u jednom finom ravnomernom ritmu, tako da i početnici ne moraju da čekaju uživanje blagodeti koje iz primene ujjaji disanja proističu. Drugo, po samom kvalitetu zvuka daha u stanju smo jasno i blagovremeno da prepoznamo šta se dešava unutar našeg tela i uma. Isto tako, taj neodoljivi zvuk prirodno privlači naš um, tako da ćemo imati znatno bolji fokus i svesnost.

Sve ovo zajedno čini nas dovoljno senzitivnim i sposobnim da slušamo i sledimo šta nam unutrašnja mudrost tela govori. Drugim rečima, bićemo u stanju da podesno odgovorimo na stvarne sopstvene potrebe, a ne potrebe ega. Jer, jedino tako možemo da se uskladimo sa unutrašnjim ritmovima i doživimo jedinstvo ili – jogu.

[ Vrh stranice ]